Ovo je pisano u jednoj od bezbroj neprespavanih noci, sedeci ispred kompjutera, listajuci tvoje slike na cd-u, u mislima kod tebe, jedna od tih bezbroj noci gde naviru secanja, sva ta secanja i pitanja na koje sam cekao odgovora, to me i dovelo do u prvoj poruci spomenutog razmisljanja.
Spomenuo sam, da sam jedan od izumirujuce specije romanticara, koji «vole i, vole biti voljeni» mozda ces sad shvatiti zasto sam kupio one svece, ocistio i spremio kupatilo, poredjao sve te svece oko kade, (pojeo se sto nisam nasao i cvet ruze da ti mirisu u vodi)
Hteo sam ti to vece pruziti nesto neocekivano, nezaboravno, hteo sam te videti srecnom, da se osecas kao princeza, sto i jesi za mene. Poludeo sam one noci cekajuci, do te mere, da te nisam hteo vise videti u zivotu, a ipak sam dosao ujutro na kafu. Ne secam se sta sam sve u porukama pisao, ali sam, neshvatajuci ni tebe ni sebe, krivio oboje. Prvi put posle detinjstva, posle su suze same, od Beograda do Subotice plakao sam gorko, osecao se bedno, zbunjen, uvredjen, ponizen i sokiran, da nisam mogao doci k´sebi. Pisem ti ovo, ne da prebacujem ili krivim, vec u nadi da ces pokusati shvatiti koliko mi je stalo do tebe, koliko sam patio. A patio sam, ponajvise dana kada si otisla, kada sam te molio ostani.
Povodom tog dana, napisao:
Razgovor s´ Bogom!
Dali sam ja o Boze kriv sto volim i sto iskrenu ljubav gajim?
Zar nije to nebeski dar i nasa obaveza na ovoj planeti,
da dajemo i pruzamo iskrena i cista osecanja?
Zasto onda umesto nagrade, da nam ljubav bude uzvracena dobijamo da volimo i ostajemo sami, pateci?
Nema pravde, nema istine i nema ljubavi u njenim ocima,
zarobila me, lagano i lukavo otisla zauvek.
Ponekad se pitam dali je zasluzila kap ove predivne reke neznosti i snova?
Ne, nije ih zasluzila, jer je gradila moje snove, nade i onda ih lagano srusila ne obaziruci se na ono sto ja osecam, na ono sto je u meni.
Cilj joj je bio unistiti i razorit, ne znajuci da se svako delo, bilo lose ili plemenito,
Jednoga dana vrati.
===========================================

Pisano uz pesmu « Andjele»:
Mogu pisati svakakva sra..., jer ovo je dan kad mi se cini da opet trubim u prazno.
Nekad i sad, secam se osecanja moci koje su bile tvoje. Prisvojis je kao covek, znas joj ukus, znas kako zvuci. Torba ti je puna, i ti si pun nekih osecanja koje nosis sa tobom. Tako si jak za sebe, imas i snage koju nemozes objasniti. Zaljubis se kao blesav, kao nikad u zivotu i nema te zene, te devojke koja je ravna njoj.(Mozda se zanosim previse?) Ali jebiga, zivot je vredan zanosenja, I kad prodje sva nevremena ljubavna i tuge, kada mislis da si nasao dugu sa bezbroj boja i da dalje puta nema, iz nekog kraja pojavi se kukolj, ......i volis, volis i trudis se, ali nisi dobar ili ne vidis zrno od brda. Znam da sam glup, da sam zalutao i neznam koliko treba biti obazrljiv i da trazim nerealnost. Ali zasto uvek gluposti vrebaju kad se najmanje nadas, i zasto si tako slab onda kad trebas biti jak? Jedno je sigurno, sam si oduvek i to je istina. Slusam pesmu Andjele, i sad bi da te zagrlim, i da nema onog sto je bilo, i da je sve opet kao na pocetku. Zar nije glupo, kad jedino sto te nece ostaviti, je muzika, secanje i tvoja samoca.